Sve ima svoj početak

„Istorija je svedok vremena, svetlost istine, život uspomene, učiteljica života i vesnik davnine.“  – Marcus Tullius Cicero  (106 – 43 god. pre n.e.)

Ciceron je sasvim sažeto, jasno i jezgrovito istakao smisao izučavanja i učenja istorije. Ova misao nije samo plod mašte čuvenog rimskog govornika, političara, književnika i istoričara. Da bi mogao da je izrekne morao je da poseduje i znanje i iskustvo. Ciceron je zahvaljujući širini obrazovanja pronikao u sve pore života i iza sebe ostavio nasleđe za buduća pokolenja. Ukazao je na to kojm putem treba da se kreće jedan istraživač koji se zanima za poršlost i čemu nas istorija uči. Ali, Ciceron nije jedini istoričar koji se bavio pitanjima prošlosti i nastojao da pronikne u istorijske tokove kretanja ljudskog društva.

Mnogo pre Cicerona nastala su prva istoriografska dela koja su naznačila početak rađanja istorijske nauke. To se dogodilo još u V veku pre n.e. Grčki istoričar Herodot (484 god. pre n.e. – 425 god. pre n.e.)  rodom iz maloazijskog grada Halikarnasa (današnji Bodrum) savremenik je grčko – persijsakih ratova (500 god. pre n.e. – 449 god. pre n.e.) i prvi je počeo da na osnovu prikupljenih podataka, tj. prikupljene istorijske građe, opisuje događaje koji su se odigrali u prošlosti, događaje čiji je savremenik ili onih u kojima je i sam učestvovao.

Herodotov životni put je bio veoma buran. Proputovao je i preplovio veći deo tada poznatog sveta. Od trenutka kada je napustio rodni Halikarnas do momenta kada je stigao do Atine gde se i završava njegov životni put proputovao je oblasti istočnog Sredozemlja. severne Afike, preplovio Sredozemno more, stigao do današnje Italije, a zatim preplovivši Jadransko more stigao do Balkanskog poluostrva. Zadnje odredište njegovog burnog i neobičnog putovanja bila je Atina.

Od njegovih su putovanja veliku korist imale posebno geografija, etnografija i istorija. On je na svojim putovanjima ne samo mnogo toga naučio, nego je stekao sposobnost da upoređuje strane običaje i kulturu s grčkim običajima i kulturom, te da iz tih poređenja izvlači zaključke. Na putovanjima je sakupio ogromnu građu kojom se poslužio pri pisanju pripovesti (λόγοι) o tzv. varvarskim zemljama. Te je pripovesti na svom putu po Grčkoj javno čitao u većim gradovima. Vremenom su te njegove pripovesti dobile i svoju konačnu formu. Nastalo je prvo istoriografsko delo, „Istorija“ i  označilo je početak razvoja istorijske nauke.

Svoju istoriju  Herodot je nazvao  ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje (izlaganje) onoga što je ispitivanjem saznao. U antičko doba su njegovo delo navodili pod imenom Ιστορίαι (Povesti ili Pripovesti), a mi ga danas nazivamo jednostavno ― Istorija. U doba helenizma delo je bilo podeljeno na devet knjiga, koje su nazvane imenima devet Muza (Tum Peccet).  U navođenju istorijske građe kao izvora saznanja za svoju istoriju Herodt razlikuje ono što je sam video , ono što je čuo, ono što je ispitivanjem od drugih saznao, kao i ono što prema svom mišljenju smatra istinitim. Iako veruje u snove i proročanstva i da svetom upravlja božanstvo koje se neprekidno meša u ljudske poslove, a da od bogova zavisi kakav će biti tok istorije  njegovom delu ne može da se porekne istinoljubivost i savesnost u interpretiranju istorijskih izvora.

Herodot je pokušavajući da objasni svoje razloge navođenja i objašnjavanja istorijske građe u svojoj VII knjizi zabeležio: „Ja moram da pripovedam ono što se pripoveda, ali u to nikako ne moram da verujem, i ovo neka vredi za svaku moju pripovest.“

Njegov nešto mlađi savremenik Tukidid (454. god. pre n.e. – 396. god. pre n.e.) je grčki istoričar iz Halimunta kod Falera i autor je monografije „Istorija peloponeskog rata“, koja obrađuje sukob između Sparte i Atine u periodu od 431. god pre n.e.do 411. god. p. n.  Njega smatraju tvorcem političke i naučno-kritičke istoriografije, zbog toga što je daleko prevazišao svoje prethodnike. On analizira uzroke sukobe i objašnjava  međuhelenske socijalne, ekonomske i vojne odnose. Teži tome da činjenice prikaže u njihovoj punoj prirodnosti oslobađajući ih pri tom od svega što nije u vezi sa njima.

I antička i moderna nauka slažu se u oceni da je Tukidid najveći istoričar Antike. On je svoju “Istoriju peloponeskog rata” napisao ne samo kao savremenik onih od kojih je prikupljao činjenice proveravajući ih sa više strana, nego i kao učesnik mnogih događaja kako ratnih tako i političkih.

Od vremena Herodota i Tukidida do savremenog doba istorijska nauka je je zahvaljujući svojim izvorima saznanja, njihovom kompleksnom istraživanju,  izučavanju, tumačenju i objektivnoj interpretaciji doprinela boljem upoznavanju prošlosti ljudskog društva i razumevanju savremenog sveta.

Sve ima svoj početak. Znanja su se taložila. Potreba da se otrgne od zabarova sve što je čovek stvorio u prošlosti uticala je na razvoj i neprekidno usavršavanje istorijske nauke. Ali, ona osnovna nit koju je još Herodot naglasio nije izgubila na svom značenju i smislu. Istorija smisleno beleži DA SE PAMTI, DA SE NE ZABORAVI (Herodot). Da bi se, onako kako nalažu postulati istorijske nauke, očuvala objektivnost u u tumačenju istorijskih događaja svaki istoričar, naučnik ili predavač, najpre treba da spozna sebe, a potom druge.

Spoznaj sebe (grč: γνωθι σεαυτόν gnoti seauton) je starogrčki natpis koji je stajao na ulazu proročišta u Delfima. Neki kažu da je ovu misao izrekao Tales iz Mileta. Drugi smatraju da su je izrekli drugi mudraci. Kolikogod da je ona Talesova ili nekog od mudraca sveta u sebi nosi suštinu istorijske nauke i potrebe čoveka da se bavi istorijom. Uvek je u korenu početak. Baš zato što sve ima svoj početak pa i istorijska nauka, treba od mudrih ljudi najpre naučiti kako da pristupimo drugim ljudima, drugim živim bićima, događajima, stvarima.

Još uvek su reči velikih mudraca delotvoran lek za one koji su zaboravili da i istorija ima svoj početak. Ko su MUDRACI?  To su bili najstarije predstavnici grčke etičke filozofije koji su svoje misli izricali u obliku sažetih izreka. Živeli su otprilike između 620. i 550. godine p.n.e. i bilo ih je sedam.

Među sedam mudraca sveta obično se ubrajaju:

Solon iz Atine: „Ako si naučio slušati, znaćeš i zapovedati.“

Tales iz Mileta: „Radije nek ti zavide nego da te sažaljevaju.“

Hilon iz Sparte: „Pokoravaj se zakonima.“

Pitak sa Lezbosa: „Uoči pravi čas.“

Bijas iz Priene: „Početak otkriva čoveka.“

Kleobul iz Linda: „Najbolje je držati meru.“

Periander iz Korinta: „Užici su prolazni, časno ime je besmrtno.“

Jedno reagovanje na Sve ima svoj početak

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: